Dok se od strane ne samo režima već i pravosuđa suočavamo sa negacijom policijske brutalnosti, upotrebe zvučnog oružja i tvrdnjama da nisu organizacije civilnog društva bile meta političkog pritiska već da se država upadajući u njihove prostorije „borila protiv kriminala“, Maja Stojanović kaže da je na delu pokušaj vlasti da „menja verziju stvarnosti“, Na koji način, za Radar objašnjava izvršna direktorka Građanskih inicijativa.
Pre dve nedelje Marta Kos je izrazila zabrinutost zbog kampanja blaćenja i ličnih napada na predstavnike civilnog društva u Srbiji. Da li imate utisak da je ta poruka išta značila vlasti?
Ne mislim da je vlast promenila ponašanje zbog te poruke. Naprotiv, čini mi se da smo u fazi u kojoj vlast veoma pažljivo meri dokle može da ide, a da međunarodna reakcija ostane na nivou zabrinutosti i saopštenja. I onda svaki put pomeri granicu još malo. Važno je što je Marta Kos reagovala, posebno zato što je vrlo jasno povezala kampanje blaćenja i lične napade sa stanjem civilnog društva. Ali ako iza političke poruke ne dođe politička posledica, vlast je doživljava kao cenu koju može da plati. Mi smo već imali mnogo „zabrinutosti“, a istovremeno su se nastavili napadi, targetiranje, institucionalni pritisci i pokušaji kriminalizacije ljudi koji kritikuju vlast. Zato je sada manje pitanje šta je EU rekla, a više šta će uraditi kada vidi da se posle njenog upozorenja takvi obrasci ponavljaju.
Nije bilo zvučnog topa ili nekog drugog nedozvoljenog sredstva, nego su ljudi umislili ili širili paniku. Nisu napadnuti aktivisti i posmatrači, nego se dogodio incident u kome su oni bili provokatori…To je pokušaj da se građanima oduzme pravo čak i da imenuju ono što su videli sopstvenim očima
Tužilaštvo je, recimo, odlučilo da napad na Vladimira Arsenijevića nije krivično delo, već prekršaj. Kako vi čitate takvu odluku?
Kao veoma opasnu poruku. Ovde nije samo problem, mada i da je usamljen bio bi veliki, to što se dogodilo Arsenijeviću, nego šta svi ostali iz toga treba da zaključe. Ako grupa ljudi može da vas fizički napadne zbog toga ko ste i šta javno govorite, a sistem na kraju kaže da je to praktično pitanje narušavanja javnog reda, onda država šalje signal da politički motivisano nasilje nema ozbiljnu cenu. I to ohrabruje sledeće napadače, što nam pokazuje i slučaj Stevana Filipovića. Ne moraju čak ni da dobiju eksplicitnu naredbu. Dovoljno je da vide ko je zaštićen, ko nije i kakav je epilog prethodnog napada. Tako nastaje atmosfera nekažnjivosti. Posebno je problematično kada su napadi unapred praćeni kampanjama blaćenja, jer onda imate čitav lanac: prvo vas proglase neprijateljem, izdajnikom ili kriminalcem, zatim se pojavi neko ko tu poruku pretvori u fizičko nasilje, a onda institucije taj događaj minimizuju.
Kako uopšte vidite postupanje pravosudnih organa u takvim slučajevima? Kakav je, na primer, epilog upada i pretresa vaših prostorija? A sada je, posle više od dve godine, odbačena i prijava zbog napada na posmatrače Crte u Odžacima tokom izbora 2023. godine?
Slučajevi pretresa organizacija najbolje ilustruju problem koji imamo. Do danas nema epiloga koji bi objasnio zašto je bilo potrebno da policija upadne u organizacije civilnog društva, odnese dokumentaciju i računare i proizvede utisak da se protiv nas vodi neka velika kriminalna istraga. Javnosti je poslata poruka da smo osumnjičeni za nešto, a nikada nije došla druga poruka koja bi rekla šta je utvrđeno. To je vrlo efikasna metoda represije, jer kazna nije nužno presuda. Kazna je sam postupak, pretres, naslovne strane, višemesečna neizvesnost i činjenica da posle toga morate svima da objašnjavate da niste kriminalac.
Slučaj Crte je možda još bolji pokazatelj kako sistem funkcioniše. Njihovi posmatrači su u Odžacima na izborima u decembru 2023. napadnuti praktično ispred policijske stanice, dok su pokušavali da prijave ono što su videli tokom izbornog dana. Više od dve godine kasnije, prijava je odbačena, a nisu identifikovani ni svi napadači.
Problem više nije samo u tome što institucije ne kažnjavaju nasilje. One svojim postupanjem unapred proizvode očekivanje da ni sledeći napad neće imati posledice. A kada napadač zna da je verovatnoća da će odgovarati minimalna, a žrtva zna da može godinama da čeka pravdu i da je na kraju ne dobije, onda je sistem prestao da odvraća od nasilja i počeo da ga podstiče.
Pogrešno je verovati da će se izbori dobiti jednom savršenom formulom o jednoj ili dve kolone. Ključna pitanja su: postoji li dovoljno snažna društvena energija da obezbedi rezultat i veruju li građani da promena zaista može da se dogodi
U Valjevu je trebalo da bude održana tribina BCBP-a povodom godišnjice policijske torture, ali niko nije hteo da iznajmi prostor. Kako je moguće da se baš u Valjevu, gde je bes građana bio toliko vidljiv, sada niko ne usuđuje da ustupi salu?
To pokazuje da bes i strah mogu da postoje istovremeno. Ljudi mogu da budu duboko ljuti na vlast, da izlaze na proteste i da glasno govore na ulici, a da istovremeno vlasnik restorana, sale ili privatnog prostora proceni da ne može da rizikuje inspekciju, poresku kontrolu, gubitak posla ili neku drugu vrstu odmazde. To je upravo model autoritarne kontrole koji ne mora svuda da koristi policiju. Dovoljno je da ljudi znaju šta država može da im uradi. Kada niko u jednom gradu neće da iznajmi prostor za razgovor o policijskoj brutalnosti, onda to više nije privatna odluka deset vlasnika prostora. To je politička činjenica. I zapravo veoma precizan pokazatelj koliko je represija prisutna.
A šta se onda dogodilo sa onom tvrdnjom da je „strah promenio stranu“?
Mislim da je strah promenio stranu u jednom važnom smislu: ljudi su prestali da veruju da je vlast svemoćna i večna. To je ogromna promena. Videli smo građane koji su spremni da izađu, suprotstave se policiji, javno kažu šta misle i odbiju da se povuku. Ali bilo bi opasno da iz toga zaključimo da je strah nestao. Nije, i pitanje je da li može i treba da nestane, ali se sigurno ljudi više sada plaše vlasti, nego njene promene. Vlast sprovodi represiju, i to mnogo sistematičnije nego ranije. Kroz policiju, tužilaštvo, poreske kontrole, medijsko targetiranje, pritiske na posao, porodicu, škole, fakultete. Dakle, strah jeste promenio stranu u političkom smislu, i vlast se danas plaši gubitka kontrole mnogo više nego pre dve godine, ali se zato svim sredstvima trudi da strah vrati među građane.
Ako grupa ljudi može da vas fizički napadne zbog toga ko ste i šta javno govorite, a sistem na kraju kaže da je to praktično pitanje narušavanja javnog reda, onda država šalje signal da politički motivisano nasilje nema ozbiljnu cenu. I to ohrabruje sledeće napadače, što nam pokazuje i slučaj Stevana Filipovića
Imamo zabranu ili onemogućavanje tribine, postupke protiv advokata koji zastupaju žrtve policijske brutalnosti, saslušavanja ljudi koji su govorili o zvučnom topu… Da li smo došli do faze u kojoj vlast pokušava da izbriše sopstvena nedela i natera nas da prihvatimo da se ona nikada nisu ni dogodila?
Da, i mislim da je to veoma važan deo onoga što se trenutno dešava. Više nije dovoljno da se odgovornost izbegne. Potrebno je promeniti samu verziju stvarnosti. Nije bilo policijske brutalnosti, nego su policajci bili napadnuti. Nije bilo zvučnog topa ili nekog drugog nedozvoljenog sredstva, nego su ljudi umislili ili širili paniku. Nisu napadnuti aktivisti i posmatrači, nego se dogodio incident u kome su oni bili provokatori. Nisu organizacije civilnog društva bile meta političkog pritiska, nego se država borila protiv kriminala. To je pokušaj da se građanima oduzme pravo čak i da imenuju ono što su videli sopstvenim očima.
Zato su toliko važni ljudi koji dokumentuju nasilje, advokati koji zastupaju žrtve, nezavisni mediji i organizacije koje čuvaju činjenice. Autoritarnoj vlasti nije dovoljno da kontroliše institucije. Ona mora da kontroliše i sećanje na događaj.
U takvoj atmosferi, očekujete li uskoro parlamentarne izbore ili će ih vlast još odlagati?
Mislim da će izbora biti onda kada Vučić proceni da je rizik najmanji za njega, a ne kada postoji neki institucionalni ili demokratski razlog da se oni održe. On je već praktično u kampanji. Obilazi Srbiju, deli obećanja, proizvodi događaje, određuje teme i gotovo svakodnevno licitira datumima. Zato ne bih previše ozbiljno shvatala nijedan konkretan datum dok izbori zaista ne budu raspisani.
Sa druge strane, prostor za beskonačno odlaganje se sužava. Studentski pokret nije nestao, društvena kriza nije rešena, a vlast ne može zauvek da tvrdi da ima ogromnu podršku i istovremeno da izbegava proveru te podrške. Moj utisak je da će pokušati da izabere trenutak u kojem su protivnici najviše fragmentisani i da pre toga maksimalno koristi državne resurse za kampanju.
Kada niko u jednom gradu neće da iznajmi prostor za razgovor o policijskoj brutalnosti, onda to više nije privatna odluka deset vlasnika prostora. To je politička činjenica. I zapravo veoma precizan pokazatelj koliko je represija prisutna
Ali zar upravo sada nije taj trenutak? Ima trzavica oko studentske liste, a opozicija ne uspeva da se dogovori ni o pet, a kamoli o dve kolone.
Jeste, i zato mislim da vlast vrlo ozbiljno posmatra upravo ovaj period. Ali postoji jedna stvar koju Vučić ne kontroliše potpuno: raspoloženje društva. On može da računa na opozicione kolone i da čeka da se studenti posvađaju oko liste, ali ne može jednostavno da vrati političku situaciju na 2022. godinu. Nezadovoljstvo je postalo mnogo šire od partijskih struktura. Zato za vlast izbori nisu samo matematičko pitanje ko ide u koliko kolona, nego i pitanje izlaznosti, kontrole biračkih mesta, sposobnosti da mobiliše svoje birače i toga koliko će ljudi koji ranije nisu glasali odlučiti da izađu.
Naravno da bi za sve koji žele promenu bilo racionalnije da smanje međusobne sukobe. Ali mislim da je pogrešno verovati da će se izbori dobiti jednom savršenom formulom o jednoj ili dve kolone. Ključno pitanje je da li postoji dovoljno snažna društvena energija da obezbedi rezultat i da li građani veruju da promena zaista može da se dogodi.
Kako vama izgleda kampanja vlasti, malo narodnog veselja i prasetine, pa odlazak u BiH? Da li Vučić animira birače sa biračkih spiskova za koje SNS tvrdi da su sada sređeni po zahtevima EU, ili se promoviše kao predsednik svih Srba gde god da žive?
Mislim da radi i jedno i drugo. Vučićeva kampanja odavno ne poznaje granice između funkcije predsednika, vođe države, partijskog lidera i neformalnog lidera „svih Srba“. U Srbiji je u permanentnoj funkcionerskoj kampanji, a u regionu pokušava da zadrži poziciju političkog centra oko kojeg se okupljaju Srbi izvan Srbije. To ima i ideološku i vrlo praktičnu izbornu funkciju.
Ne bih bez dokaza tvrdila da se konkretna putovanja organizuju zbog biračkih spiskova, ali je legitimno pitati zašto predsednik Srbije pred izbore toliko intenzivno i lično proizvodi političke skandale van Srbije i kome se njima obraća. Posebno zato što godinama imamo ozbiljne sumnje i dokaze o manipulacijama prebivalištem i biračkim pravom. Ako vlast tvrdi da je birački spisak sada čist, onda bi trebalo da joj bude u interesu da omogući punu proveru i otkloni svaku sumnju, umesto da od svake kritike pravi napad na državu.
U Mrkonjić Gradu Vučić je poručio da Srbija više nikada neće dozvoliti novu „Oluju“ nad srpskim narodom i da je dovoljno snažna da zaštiti svoj narod. Čemu služi takva poruka u trenutku kada se, recimo, na Gazivodama ruše srpske kuće i objekti za koje je takođe tvrdio da će ih zaštititi?
Služi pre svega unutrašnjoj politici. Vučić godinama gradi sliku sebe kao jedinog zaštitnika Srba, a onda svaki konkretan neuspeh te politike pokušava da nadomesti još snažnijom simboličkom porukom. Problem je što postoji ogromna razlika između rečenice „nikada više nećemo dozvoliti“ i stvarnog kapaciteta Srbije da ljudima na Kosovu obezbedi bezbednost, prava i normalan život.
Takve poruke su opasne i zato što ljude drže u stalnom osećaju istorijske ugroženosti. Umesto da se govori o tome šta je država konkretno uradila, koji je rezultat pregovora, koliko su Srbi bezbedniji i koliko institucije funkcionišu, dobije se velika nacionalna zakletva. A kada se stvarnost ne uklapa u tu zakletvu, odgovornost se prebacuje na sve druge.
Ne bih bez dokaza tvrdila da se konkretna putovanja organizuju zbog biračkih spiskova, ali je legitimno pitati zašto predsednik Srbije pred izbore toliko intenzivno i lično proizvodi političke skandale van Srbije i kome se njima obraća
Da li nas povratak ratnih pokliča i nacionalističke retorike vraća u devedesete?
Ne mislim da smo bukvalno u devedesetim, i važno je da ne banalizujemo razliku. Ali vlast veoma svesno koristi politički jezik, neprijateljske slike i emocionalne mehanizme iz devedesetih. Stalno postoji neko ko ugrožava Srbiju, neko ko mrzi Srbe, unutrašnji izdajnici koji rade za strane interese i vođa koji jedini može da zaštiti narod. To je isti politički obrazac, samo prilagođen današnjim okolnostima.
Nacionalizam je vlastima koristan jer menja temu. Kada govorite o naciji koja je navodno pod stalnom opsadom, manje govorite o odgovornosti za korupciju, urušene institucije, policijsko nasilje, izbore ili životni standard. A dodatno se stvara opravdanje za represiju: ako je država ugrožena, onda svako ko kritikuje vlast lako može da bude predstavljen kao neko ko pomaže neprijatelju.
Dokle se stiglo sa REM-om? Hoće li proces ostati blokiran do izbora?
REM nije blokiran u smislu da ne postoji Savet – osam članova je ušlo u Savet i on može da radi. To je važna stvar, jer je jedan od pokušaja vlasti bio upravo da četiri nezavisna člana različitim manipulacijama praktično izbaci iz procesa. Oni su se vratili i sada imamo odnos četiri prema četiri. To jeste težak odnos, ali nije isto što i blokada.
Sada je suštinski problem to što predsednik Saveta mora da bude izabran da bi REM uopšte mogao da donosi odluke i da bi se obezbedilo operativno vođenje institucije. Do sada to nije bilo moguće, jer članovi bliski vlastima uporno predlažu jednog kandidata, Miloša Garića, koji već dva puta nije dobio potrebnu podršku. Time se zapravo ne otvara prostor za dogovor, već se proces drži u blokadi od strane članova Saveta REM-a bliskih državi.
Autoritarnoj vlasti nije dovoljno da kontroliše institucije. Ona mora da kontroliše i sećanje na događaj
Da li je manevar vlasti ipak uspeo ako smo došli do toga da danas deluje realnije da će biti ugušeni mediji nekadašnje United Media nego Informer?
To je možda i najvažniji paradoks cele priče. Godinama se govorilo da nam je potreban REM da bi se zaustavilo sistematsko kršenje zakona, govor mržnje, propagandna zloupotreba nacionalnih frekvencija i potpuna neravnopravnost u političkom predstavljanju. A u međuvremenu je vlast uspela da promeni samo medijsko tržište do te mere da pitanje više nije samo šta će REM uraditi Informeru, Pinku ili Hepiju, nego da li će uopšte opstati dovoljno snažni mediji koji nisu pod kontrolom vlasti.
Ali ja ipak ne bih rekla da je time borba za REM postala besmislena niti da je sve gotovo. Upravo suprotno. Za donošenje odluka u Savetu potrebno je pet glasova. I tu je danas najvažnija promena. Ne postoji pet članova koji mogu da izglasaju odluku suprotnu zakonu. To, na primer, znači da niko više ne može automatski da dobije dozvolu samo zato što je politički podoban.
A to ćemo vrlo brzo videti u praksi. Dve trećine lokalnih i regionalnih emitera upravo dolazi na test obnove dozvola. Zakon je potpuno jasan – REM mora da gleda kako su radili prethodnih godina: da li su poštovali zakon, da li su ispunili ono što su obećali u elaboratu i kakve su im mere izricane. To neće rešiti sve probleme u medijima, niti će vratiti ono što je u međuvremenu uništeno. Ali može da spreči da se nezakonitosti nastave i da pošalje poruku da nacionalne i lokalne frekvencije više nisu politički plen, već javno dobro.
